24 11 2017
sritesenbs
Home / Intervju / DA LI JE SRBIJA SLOBODNA ZEMLJA ZA RATNE ZLOČINCE?

DA LI JE SRBIJA SLOBODNA ZEMLJA ZA RATNE ZLOČINCE?

Radio Slobodna Evropa, emisija Most, 18.6.2017. godine

Razgovarao: Omer Karabeg

 U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome koliki je uticaj političara na suđenja ratnim zločinima u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Sagovornici su bili predstavnici dve nevladine organizacije koje prate suđenja za ratne zločine – Milica Kostić, direktorka Pravnog programa Fonda za humanitarno pravo iz Beograda, i Edvin Kanka Ćudić, koordinator Udruženja za društvena istraživanja i komunikacije iz Sarajeva.

Bilo je reči o tome zašto Tužilaštvo Srbije nikada nije optužilo za ratne zločine nijednog visokog funkcionera, zašto za zločin na Kazanima u Sarajevu, u kome su žrtve bili Srbi, nije bilo optužnice protiv viših funkcionera tadašnje vlasti, kako su nakon pritiska vrha Hrvatske iz zatvora u Bosni i Hercegovini pušteni pripadanici Hrvatskog vijeća obrane optuženi za ratne zločine, o svečanim dočecima koje vlast priređuje haškim osuđenicima nakon što izdrže kaznu, zašto većina Srba, Hrvata i Bošnjaka veruje da haški osuđenici njihove nacionalnosti nisu krivi, kao i o tome da li će nakon zatvaranja Haškog tribunala uopšte biti domaćih suđenja za ratne zločine.

Omer Karabeg: Da li je pravosuđe u Srbiji nezavisno, kad je reč o suđenju ratnim zločinima?

Milica Kostić: Nije. Politika utiče na gotovo sve faze suđenja za ratne zločine – od istrage, preko optuženja i presude, do izvršenja kazne. Politički uticaj na rad Tužilaštva vidi se kroz dva aspekta. Jedan je – koga Tužilaštvo optužuje, a drugi – koja dela optužuje. Ako pogledamo koga optužuje videćemo da u Srbiji nikada za ratne zločine nije optužena nijedna visokorangirana osoba.

Pomenuću generala Ljubišu Dikovića, načelnika Generalštaba Vojske Srbije, protiv koga je Fond za humanitarno pravo izneo brojne dokaze koji ukazuju na njegovu odgovornost za zločine na Kosovu, ili narodnog poslanika Božidara Delića, bivšeg komandanta 549. motorizovane brigade na Kosovu. Ni Dikovića, ni Delića niko ne dira.

Jedine visokorangirane osobe koje je Tužilaštvo ikada gonilo su nesrpske nacionalnosti. Ti slučajevi su dobro poznati. Reč je o Iliji Jurišiću, koji je optužen za napad na kolonu JNA u Tuzli, ali je oslobođen zbog loših dokaza, zatim o Ejupu GanićuNaseru Oriću i Ramušu Haradinaju. Za ovom poslednjom trojicom Srbija je raspisala međunarodne poternice i, kada su bili zadržani u inostranstvu, tražila njihovo izručenje, ali je u sva tri slučaja doživela fijasko.

Kad pogledamo za koje zločine Tužilaštvo optužuje Srbe, videćemo da su to manji zločini, obično sa jednom žrtvom, dok još uvek nisu podignute optužnice za masovne zločine sa stotinama žrtava. Tužilaštvo nikada nije podiglo optužnicu za genocid, iako se u dva slučaja bavilo ubistvima koja su bila deo srebreničkog genocida. Dakle, svaki aspekt suđenja za ratne zločine umrljan je politikom.

Omer Karabeg: Gospodine Ćudiću, da li i pravosuđe u Bosni i Hercegovini sudi pre svega izvršiocima ratnih zločina, a štedi nalogodavce?

Edvin Kanka Ćudić: U svakom slučaju. To se jasno vidi na slučaju ubijanja nebošnjačkog stanovništva 1993. na Kazanima u Sarajevu. U ovom slučaju do danas nemate nijednu presudu za ratni zločin. Sve presude, koje je donio Kantonalni sud u Sarajevu, tiču se ubistva ili neprijavljivanja zločina. Samiru Bejtiću, jednom od optuženih, sudi se od 2001. godine i taj slučaj još nije dobio epilog. Odgovornost se svaljuje na Mušana Topalovića Cacu, koji je ubijen 1993. godine, mada mi mislimo da iza tih zločina stoji tadašnji vrh Bosne i Hercegovine i da je on odgovoran za ubijanja Srba u Sarajevu.

Drugi slučaj, koji ukazuje na to da se ne sudi nalogodavcima, je zločin nad Hrvatima u selu Trusina koji se dogodio 1993.godine. Osuđeni su izvršioci, dok nije odgovarao niko od generala Armije BiH, iako je u predmetima osuđenih Edina Džeke i Raseme Handanović utvrđeno da je taj zločin bio planiran. Zabrinjava i to što se za silovanja, maltretiranja i torture počinioci osuđuju na kazne od šest mjeseci do tri godine. Da ne govorimo o tome da je u nekim predmetima, mi znamo i kojim, vršen pritisak na sudije da optuženima daju što niže kazne.

Nedodirljivi general Diković

Omer Karabeg: Gospođo Kostić, kritikujići odnos srpskog pravosuđa prema ratnim zločinima vi ste prilikom predstavljanja godišnjeg izveštaja Fonda za humanitarno pravo rekli da je Srbija slobodna zemlja za ratne zločince. Da ta ocena nije preoštra?

Milica Kostić: Nije. Ona je sasvim tačna. U Srbiji su na visokim funkcijama osobe za koje postoje dokazi koji ukazuju na njihovu odgovornost za najteže zločine. Pomenula sam generala Ljubišu Dikovića, načelnika Generalštaba. Mi smo u dva dosijea izneli niz dokaza o njegovoj odgovornosti za zločine na Kosovu koji su izvedeni pred Haškim tribunalom.

Tribunal je na višegodišnje kazne zatvora osudio oficire za zločine koje je izvršila Dikovićeva jedinica – 37. motorizovana brigada. Kada smo izneli te dokaze i podneli krivičnu prijavu, posle dva dana usledila je izjava Tužilaštva za ratne zločine koje je saopštilo da su naši dokazi potpuni nonsense i da su oni, citiram, sa dva klika utvrdili da od tih dokaza nema ništa. A danas, nekoliko godina kasnije, kada smo izašli sa novim dokazima i kada je već svima postalo jasno u šta je sve Diković umešan, Tužilaštvo je otvorilo predistragu koja se bavi dokazima na koje mi ukazujemo već šest godina.

Mi smo podneli i nekoliko krivičnih prijava protiv Božidara Delića, bivšeg komandante 549. brigade u čijoj je zoni odgovornosti na Kosovu ubijeno preko 2.000 civila. On do danas nije ispitan. Nedavno smo dobili odgovor od Tužilaštva da je Delić bolestan, pa da zato ne mogu da ga ispitaju. Dva dana nakon toga on se pojavio u sudu kao svedok odbrane u procesu koji se vodi protiv pripadnika njegove jedinice. Znači, može da svedoči nekoliko sati, a ne može da bude ispitan o svojoj odgovornosti.

Imamo i slučaj Gorana Radosavljevića Gurija, bivšeg generala srpske policije, koga povezuju sa ubistvom braće Bitići. On je danas u Glavnom odboru vladajuće Srpske napredne stranke. Tužilaštvo je pre nekoliko godina reklo da protiv njega vodi posebnu istragu. Do danas nema rezultata. Pomenula bih i slučaj generala Novaka Đukića koga je sud Bosne i Hercegovine osudio na 20 godina zatvora za masakr na Tuzlanskoj kapiji 1995. godine, kada je granata ispaljena sa srpskih položaja ubila 71 osobu.

Pošto pored bosanskohercegovačkog ima i srpsko državljanstvo, Đukić je pobegao u Srbiju i Bosna i Hercegovina traži da on tu kaznu služi u Srbiji. Umesto da se ta presuda prizna i Đukić pošalje u zatvor Ministarstvo odbrane Srbije vrši nekakvu rekonstrukciju celog događaja na poligonu u Nikincima u nameri da dokaže da je sud Bosne i Hercegovine pogrešio i da granata nije ispaljena sa položaja Vojske Republike Srpske. Tako da ja zaista mislim da je naša ocena da je Srbija slobodna zemlja za ratne zločince apsolutno tačna i da verno prikazuje odnos vlasti Srbije prema ratnim zločincima.

Pritisak Hrvatske

Omer Karabeg: Gospodine Ćudiću, u kojoj meri za pravosuđe Bosne i Hercegovine predstavlja problem to što optuženi koji imaju državljanstvo Srbije ili Hrvatske – a to je vrlo čest slučaj – pobegnu u te zemlje i tako izbegavaju kaznu, jer ni Srbija ni Hrvatska ne izručuju svoje državljane?

Edvin Kanka Ćudić: Mislim da je dobar primjer za to Fikret Abdić koji pored bosanskohercegovačkog ima i hrvatsko državljanstvo, pa je njegov predmet vođen pred županijskim sudovima u Hrvatskoj. Kad je odležao kaznu, vratio se u Bosnu i Hercegovinu i danas je gradonačelnik Velike Klaudše. On nije jedini, takvih je mnogo. Većina ljudi iz Republike Srpske ima i državljanstvo Srbije, pa veliki broj onih koji su počinili zločine, posebno na području Foče i Rogatice, živi u Srbiji i najvjerovatnije nikada neće biti izvedeni pred sud. Prošle godine imali smo slučaj sa desetoricom pripadnika Hrvatskog vjeća obrane koji su optuženi za ratne zločine. Njih je u zaštitu uzela Hrvatska, pošto su oni i njeni državljani, a da niko u Hrvatskoj nije ispitivao da li su oni zaista odgovorni za zločine nad Srbima.

Omer Karabeg: Najviše rukovodstvo Hrvatske žestoko je reagovalo kada su oni uhapšeni. Nakon mesec dana pritvora oni su pušteni da se brane sa slobode. Da li su oni pušteni zbog pritska Hrvatske?

Edvin Kanka Ćudić: Njima je u svakom slučaju ukinut pritvor zbog pritiska Hrvatske. Postavlja se pitanje – zašto se na isti način ne postupa i prema optuženima za ratne zločine koji su bošnjačke i srpske nacionalnosti. Oni najčešće budu zadržani u pritvoru. U ovom slučaju Hrvatska je u stvari štitila Tuđmanovu politiku prema Bosni i Hercegovini.

Ratni zločinci kao heroji

Omer Karabeg: Vlast u Srbiji vrlo često ratne zločince tretira kao heroje. Tako je bivšem generalu Vladimiru Lazareviću, koji je na 14 godina osuđen za zločine na Kosovu, po povratku iz Haga priređen svečani doček kome su prisustovala tri ministra i načelnik Generalštaba Vojske Srbije, a osuđeni ratni zločinac Veselin Šljivančanin učestvovao je u Vučićevoj kampanji za predsedničke izbore.

Milica Kostić: To šalje jasnu poruku tužilaštvu i sudu. Ne samo da je Lazareviću priređen svečani doček, po njega su u Hag došli ministri vladinim avionom. Tadašnji ministar pravde Nikola Selaković izjavio je da je Lazrević srpski heroj, jer da nije bilo njega kosovski Albanci bi došli do centralne Srbije. Selaković je tada rekao da učenici u školama treba da uče o njegovim podvizima. Bivši premijer Srbije Nikola Šainović, koga je Haški tribunal osudio za zločine na Kosovu, po povratku u Srbiju odmah je kooptiran u Glavni odbor Socijalističke partije Srbije.

Pomenuli ste da je Veselin Šljivančanin učestvovao na tribinama Srpske napredne stranke u okviru Vučićeve predizborne kampanje. Za vladajuću stranku je on očigledno nekakav moralni autoritet čim ga šalju da ih predstavlja na tribinama. Kada su aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava ušli na tribinu u Beški, na kojoj je trebalo da govori Šljivančanin, i razapeli transparent na kome je pisalo ” Ratni zločinci da zaćute da bi se progovorilo o žrtvama”, oni su bili pretučeni od pristalica Srpske napredne stranke.

Ta stranka je istog dana izdala saopštenje u kome je mlade aktiviste nazvala fašistima i tako poslala poruku da su oni zaslužili to što im se desilo. Ako je vladajuća stranka spremna da do te mere štiti jednog osuđenog ratnog zločinca, onda možemo samo da pretpostavimo šta su sve spremni da učine da bi zaštitili njima bliske ličnosti kojima zbog umešanosti u ratne zločine prete visoke kazne zatvora.

Zločinci su oni drugi

Omer Karabeg: U Bosni i Hercegovni svako slavi svoje ratne zločince, ne samo one koji je Haški tribunal optužio, nego i one koji izdržavaju kaznu. Osuđuju se samo zločinci koji pripadaju drugoj naciji. Da li takva atmosfera utiče na tužioce i na sudije?

Edvin Kanka Ćudić: Definitivno utiče. Slavljenje vlastitih ratnih zločinaca je u Bosni i Hercegovini već postalo tradicija, pogotovo u Republici Srpskoj. Tamo se slavi maltene svaki ratni zločinac koji se vrati iz Haga. To je bio slučaj sa Biljanom Plavšić i Momčilom Krajišnikom. U Federaciji Bosne i to je bilo jako vidljivo u slučaju Nasera Orića. Kada je Orić zbog internacionale potjernice bio zadržan u Švicarskoj, u njegovu odbranu stale su čak i bošnjačke žrtve koje su išle u švicarsku ambasadu i molile da on bude pušten. Kad su u pitanju ratni zločinci, u Bosni i Hercegovini postoje tri narativa za razliku od Srbije i Hrvatske gdje postoji samo jedan. Ako Republika Srpska slavi svoje heroje nemojte misliti da to isto neće raditi i Bošnjaci. I Bošnjaci se jednako ponašaju. Mnogi građani Sarajeva i dan danas ne osuđuju previše Mušana Topalovića Cacu za zločine nad civilima srpske nacionalnosti.

Omer Karabeg: I u Hercegovini je 2014. godine bio priređen svečani doček ratnom zločincu Dariju Kordiću nakon što je pušten iz haškog zatvora. Na tom dočeku su bili najviši funkcioneri bosanskohercegovačkih Hrvata.

Edvin Kanka Ćudić: Da. Haški optuženici su u Hercegovini heroji. Kada su u pitanju Dario Kordić, Jadranko Prlić i ostali, kantoni i općine u Hercegovni staju u odbranu tih ljudi kao da su oni nevini. U Hercegovini se rehabilituju i zločinci iz Drugog svjetskog rata i podižu im se spomenici.

Srbi su se uvek samo branili

Omer Karabeg: Može li se reći da je zbog dugogodišnje propagande protiv Haškog tribunala široko javno mnjenje u Srbiji naklonjeno ratnim zločincima, da veliki broj ljudi ne veruje da su oni počinili ratne zločine za koje su optuženi.

Milica Kostić: Nemamo baš sveža istraživanja javnog mnjenja na ovu temu. Poslednje je rađeno 2011. godine, ali ono je svakako referentno. Ne mislim da se situacija promenila za poslednjih šest godina. Možda se je još i pogoršala. Pomenuto istraživanje pokazuje da apsolutna većina građana Srbije ne može da navede niti jedan ratni zločin koji je procesuiran pred sudovima Srbije.

Od ličnosti kojima je suđeno pred Haškim tribunalom mogu da nabroje samo Mladića, Karadžića, Miloševića i Šešelja. Apsolutna većina građana Srbije nije mogla ili nije želela da odgovori na pitanje šta se desilo u Srebrenici u julu 1995. godine. Srbija je jedina zemlja u celom regionu u kojoj kamera nikada nije ušla u sudnicu za ratne zločine. Ako znamo da se preko 70 posto građana Srbije informiše preko televizije, onda je sasvim jasno zašto je takav odnos prema ratnim zločinima.

Ako suđenja za ratne zločine uopšte nema na televiziji, građani ne mogu biti informisani. A da ne govorim o tome da većina novinara uopšte nije zainteresovana za ratne zločine. Ako i pišu o tome, onda se pre svega bave počiniocima, pa imamo izjave optuženih koji u emotivnom tonu govore o svojoj nevinosti, dok gotovo nikada nećete videti priču porodica žrtava. I kada na sve to dodamo izjave političara koji prave heroje od optuženih govoreći kako su oni išli na ratište da brane svoju zemlju, onda je jasno zašto javno mnjenje ima pozitivan odnos prema optuženim za ratne zločine.

Ja uvek kažem da odnos političara prema ratnim zločinima ima dve strane. Jedna je ideološka, gde se teško priznaje da su Srbi činili najteže ratne zločine, jer po uvreženom mišljenju Srbi su se uvek branili i borili u oslobodilačkim ratovima. To je ideološka strana, a druga je sašvim praktična. Braneći optužene za ratne zločine političari u stvari štite sebe, jer su mnogobrojni funkcioneri, koji su i danas na vlasti, bili umešani u ratne zločine. Oni znaju tajne jedni o drugima i međusobno se štite.

Mušan Topalović Caco

Omer Karabeg: Gospodine Ćudiću, da li ovo što kaže gospođa Kostić važi i za Bosnu i Hercegovinu – da političari štiteći ratne zločince praktično štite sebe.

Edvin Kanka Ćudić: U Republici Srpskoj imamo potpunu blokadu, kada su u pitanju ratni zločini. Kada odete u Višegrad, Foču ili neki drugi grad stanovništvo ili nedovoljno zna ili pak ništa ne zna. Ako nešto i znaju onda zločine najčešće pravdaju onom poznatom rečenicom “Ali i oni su nama to isto činili”.

S druge strane, Armija Bosne i Hercegovine počinila je veliki broj ratnih zločina. O tim zločinima se uopće ne priča. Građani Konjica malo znaju o zločinu u selu Trusina. U Sarajevu je prije nekoliko godina donijeta odluka da se podigne spomen obilježje na Kazanima, ali to do danas nije urađeno. Čak se više i ne govori o tom spomen obilježju osim kad to pitanje pokrenu nevladine organizacije.

Sve dok je SDA na vlasti – u Sarajevu takvog spomenika neće biti. Zašto? Zato što je Mušan Topalović Caco sahranjen tik do Alije Izetbegovića i na taj način je pokazano da se Caco u stvari smatra herojem. Ni u Hercegovini nije ništa bolje. Tamo imamo čak i ulice koje nose imena zločinaca iz Drugog svjetskoga rata.

Šta posle Haškog tribunala?

Omer Karabeg: Verujete li da će nakon zatvaranja Haškog tribunala, koje je najavljeno za kraj ove godine, suđenja ratnim zločinima biti još više marginalizovana?

Milica Kostić: Bojim da hoće. Ako pogledamo koliko je u Srbiji bilo procesa za ratne zločine u 2016. i u prvoj polovini 2017. godine, jasno je da se suđenja za ratne zločine u Srbiji gase. To se radi vrlo smišljeno. Uzmimo slučaj odbijanja Srbije da Haškom tribunalu izruči troje članova Srpske radikalne stranke koji su optuženi za nepoštovanje Haškog suda. Srbija je u prošlosti redovno izručivala ljude koji su bili optuženi za takva dela, ali sada je odlučila da to ne učini.

Ja mislim da je rukovodstvo Srbije ocenilo da je Haški tribunal sada dosta slab, a da ni Savet bezbednosti nema više mnogo sluha za njegove probleme. Veliko je pitanje kako će se međunarodna zajednica postaviti prema odbijanju Srbije. Mislim da međunarodna zajednica, pre svega Evropska unija, shvata zatvaranje Haškog tribunala kao kraj teme o ratnim zločinima. Oni više nemaju snage da se time bave, jer imaju neke druge probleme. A takav njihov odnos je u stvari poklon političarima Srbije.

Edvin Kanka Ćudić: Srpski i hrvatski političari u Bosni i Hercegovini odavno priželjkuju zatvaranje Haškog tribunala, tako da se bojim se da će, kad Tribunal bude zatvoren, suđenja za ratne zločine zanimati jedino bošnjačku populaciju koja je u tim suđenjima oduvijek vidila mogućnost da dokaže genocid, odnosno istrebljenje Bošnjaka sa područja Republike Srpske.

 

Link: https://www.slobodnaevropa.org/a/most-da-li-je-srbija-slobodna-zemlja-za-ratne-zlocince/28560587.html

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *