09 8 2022
srenbs
Home / Интервјуи / САРАЈЛИЈЕ ВИШЕ НЕ ПОРИЧУ ЗЛОЧИНЕ НА КАЗАНИМА

САРАЈЛИЈЕ ВИШЕ НЕ ПОРИЧУ ЗЛОЧИНЕ НА КАЗАНИМА

Ослобођење, 3.7.2021. године

Разговарала: Матеа Јерковић

 

Едвин Канка Ћудић, , координатор УДИК-а и члан Регионалног савјета РЕКОМ мреже помирења из наше земље, за Ослобођење говори о споменику жртвама Казана

Удружење за друштвена истраживања и комуникације (УДИК) основано је 2013. Можете ли нам рећи нешто више о самом Удружењу, основним циљевима и дјеловању? Зашто је бх. друштву потребно једно овакво Удружење?

– Оснивањем УДИК-а имали смо за циљ унаприједити мировни активизам и успоставити одговорне политике сјећања у Сарајеву, али и у Босни и Херцеговини. УДИК је настао одлуком нас неколико активиста да се почнемо окупљати испред сарајевске катедрале Срца Исусова у црнини и шутњом подсјећамо јавност на страдања цивила током ратних дејстава у нашој земљи. Мислили смо да је важно сјећати се, па смо од тога кренули. Данас, између осталог, документујемо злочине, едукујемо предаваче историје, те нудимо рјешења и нове видове транзиционе правде.

Креирали сте Централну евиденцију споменика (ЦЕС) за нашу земљу, Хрватску, Србију, те Црну Гору. Како је текао процес реализације, са којим потешкоћама сте се сусретали и какви су резултати регистра?

– Одлучили смо се креирати ЦЕС када смо схватили да ниједна од наведених држава нема званичну евиденцију споменика, али и да већина меморијала нарушава процес помирења у овим земљама. Због тога је било важно да их мапирамо, а УДИК је данас једини на простору некадашње Југославије који посједује такав регистар. База података обухвата више од 3.500 споменика који су изграђени за жртве ратова на подручју бивше Југославије.

Узрок насиља

Највећи изазов представљала је сарадња са институцијама државе. Неке општине су одбијале доставити податке, јер их нису посједовали, али то нису хтјели признати. Тамо гдје општине нису доставиле податке, велики број организација преживјелих и чланова породица жртава је за УДИК скупљао исте. Неке вјерске заједнице су нам, такође, уступиле своје податке. Када је ријеч о Босни и Херцеговини, споменици су здања етничког апартхејда и они су граничари наше дејтонске државе. Њима се повлачи граница ентитета, те указује на већинско становништво у неком мјесту. Споменици често узрокују насиље у заједници и не служе помирењу међу народима.

Како се наше друштво (бх. и региона) односи спрам културе сјећања, али и саме културе споменика? Колико су споменици заиста важни у процесу суочавања са прошлошћу?

– Док смо у социјализму подизали споменике који су хвалили наше побједе, данас градимо споменике који глорификују нашу патњу и то довољно говори и о карактеру протеклог рата. Споменици нам се налазе испред школа или у централним дијеловима мјеста, а у неким случајевима се споменици жртвама протеклог рата налазе и поред споменика жртвама антифашистичке борбе. Све је то збуњујуће и на томе се циљано ради, а све како би се подредило одређеној етнији. На тај начин се додатно уништава бх. мултикултуралност. Док сусједи имају по један наратив о распаду бивше Југославије, ми у БиХ имамо три сукобљена мишљења. То је најбоље приказано у Брчком, гдје се у непосредној близини налазе три споменика за три зараћене војске. Власт није подигла споменик цивилним жртвама рата, иако су фотографије на којима Горан Јелисић убија Хајрудина Музуровића и Хусеина Кршу обишле цијели свијет. Њихово стратиште у том граду није обиљежено.То говори и о стварном помирењу у Брчком.

Осврнут ћемо се на Казане и ратне злочине почињене на овој локацији. Удружење је један од покретача иницијативе за изградњу споменика жртвама Казана. Како је текао комплетан процес? Какве идеје сте имали за изградњу споменика и како су оне прихваћене у бх. друштву, а посебно у Сарајеву?

– Од 2014. године када смо изашли на улице Сарајева и обиљежили прву комеморацију жртвама Казана, па до данас, Сарајлије више не поричу те злочине и то је велики помак. Године 2017. кренули смо са иницијативом да се у Сарајеву подигне споменик и то не само на мјесту масовне гробнице, него и у центру града. Убијени на Казанима су били Сарајлије. Мушан Топаловић Цацо има споменик у Сарајеву. Погинули припадници Министарства унутрашњих послова Републике БиХ имају споменик у граду. Зашто би то онда било спорно за жртве Казана? Једино оне немају своје обиљежје у овом граду, а оне то прије свих заслужују.

Потписник сте писма гђе Слободанке Мацановић упућеног гђи Бењамини Карић, градоначелници Града Сарајева о изградњи споменика на Казанима. Шта за Вас представља то писмо и да ли је градоначелница упутила одговор?

– Након што је гђа Бењамина Карић изабрана за градоначелницу Града Сарајева упутили смо допис са приједлогом за састанак како бисмо разговарали о тренутној фази изградње споменика. Нажалост, састанак није уприличен. Убрзо послије, писмо је упутила госпођа Мацановић. То писмо које смо подржали представља документ оштећене која је од градоначелнице затражила да се уважи и њено мишљење. Гђу Мацановић нико није питао шта она мисли, шта она жели за своје родитеље.

Без одговора

Градоначелница није одговорила на њено писмо, још мање да ју је примила као кћерку на Казанима убијеног брачног пара. То је била њена дужност, односно обавеза према некоме ко већ дуги низ година покушава да оствари правду за убијене родитеље. Ако се она не пита, коме се онда подиже тај споменик? Која је сврха споменика ако представници жртава нису консултовани?

Какво је расположење наших владајућих структура за коначно рјешење питања Казана и изградњу споменика? Да ли вјерујете да ће се Сарајлије искрено суочити са злочинима Казана?

– Казани су наша одговорност и обавеза, коју су нам оставиле старије генерације. Како се овај град буде односио према Казанима, односит ће се и према мањинама. Демократичност неког друштва се мјери према правима мањина, а ми ћемо се мјерити по Казанима. То су табуи који се морају отварати и само се на тај начин правилно ради на суочавању с прошлошћу. Прошли смо процес слављења, порицања, па и ћутања о ратним злочинима Мушана Топаловића Цаце. Годинама смо питали власт докле се дошло са изградњом споменика. Абдулах Скака се није удостојио ни да одговори на УДИК-ове дописе, а за вријеме претходне власти, о споменику се на озбиљан начин није говорило. Причу је започео Светозар Пударић, али је свих ових година причу носило цивилно друштво. Мотивисали смо нову власт да крене у изградњу овог споменика и то је већ наша побједа. Морате знати да овај споменик не треба да подижу невладине организације, нити је то био наш циљ. То мора урадити Град Сарајево. Само ће на тај начин споменик бити прихваћен од стране свих Сарајлија, а уједно ће бити подсјетник и мјесто одавања почасти нашим убијеним суграђанима и мјесто опомене за све нас.

Линк: https://www.oslobodjenje.ba/dosjei/intervjui/edvin-kanka-cudic-sarajlije-vise-ne-poricu-zlocine-na-kazanima-669926

Ovaj post je takođe dostupan u: Ћирилица